மொழிபெயர்ப்பு வசனம் 11 அத்தியாயம் அல்இஸ்ரா - அல்முக்தஸர் பீ தப்ஸீரில் குர்ஆனில் கரீமுக்கான செர்பிய மொழிபெயர்ப்பு. - அல்குர்ஆன் கலைக்களஞ்சியம்

வசனம்: 11

وَيَدۡعُ ٱلۡإِنسَٰنُ بِٱلشَّرِّ دُعَآءَهُۥ بِٱلۡخَيۡرِۖ وَكَانَ ٱلۡإِنسَٰنُ عَجُولٗا

Човек некад, у љутњи или срџби, куне себе, своју децу или иметак, па Бог, из Своје милости, не пожури да му се одазове на ту његову клетву. А Бог се одазива човеку који Га моли за оно што је добро, а све то из Своје доброте и милости. Човек је по природи склон журби и брзим одлукама, а ретко размишља о последицама својих дела.

இப்பக்கத்தின் வசனங்களிலுள்ள பயன்கள்:

• من اهتدى بهدي القرآن كان أكمل الناس وأقومهم وأهداهم في جميع أموره.

Онај ко следи упуту часног Кур’ана најисправније поступа у свим својим пословима и најупућенији је.

• التحذير من الدعوة على النفس والأولاد بالشر.

Човек не сме проклињати себе нити своју чељад.

• اختلاف الليل والنهار بالزيادة والنقص وتعاقبهما، وضوء النهار وظلمة الليل، كل ذلك دليل على وحدانية الله ووجوده وكمال علمه وقدرته.

Смењивање дана и ноћи, чија је дужина променљива, светло дана и тама ноћи показатељ су тога да Бог постоји, да све савршено зна и да све може да учини.

• تقرر الآيات مبدأ المسؤولية الشخصية، عدلًا من الله ورحمة بعباده.

Ове речи констатују и потврђују правило о личној одговорности. То је тако, јер је Бог праведан и самилостан према створењима.